Kako uspeva ekološko održavanje zelenih površina

U vreme sve intenzivnije upotrebe zemljišta i sa time povezane nestajanja vrsta, ekstenzivno korišćene površine poput voćnjaka, padina, kanala, pored puta, suvih livada ili zelenih površina pored puteva predstavljaju važno stanište i utočište za veliki broj životinjskih i biljnih vrsta. Da bi se ove površine adekvatno održavale sa ekološke tačke gledišta, potrebno je uzeti u obzir nekoliko stvari.

Ni nekošenje takođe nije rešenje

Zaštita prirode suočava se sa dilemom kada je u pitanju košenje. Ekstenzivno košenje je neophodno kako bi se površine održale otvorenim i kako bi se obezbedila raznolika flora, a samim tim i važno stanište za bogatu faunu. Ali istovremeno, životinje i insekti bivaju povređeni i iznenada lišeni svog staništa. Šta učiniti ako ni košenje ni nekošenje nisu pravi izbor? U AS-Motor-u ovaj konflikt je dobro poznat. Na kraju krajeva, proizvođač kosilica za visoku travu nudi odgovarajuće mašine upravo za ove zahtevne površine, koje karakterišu padine, žbunje, visoka trava i nepristupačan teren. Stručnjaci iz AS-Motor-a stoga preporučuju da se košenje ekstenzivnih površina prilagodi ekološkim kontekstima i ciljevima zaštite prirode, uvek sa ciljem očuvanja, a po mogućstvu i povećanja, raznolikosti vrsta.

Učestalost košenja i period održavanja presudni su faktori prilikom košenja

Pre svega, učestalost održavanja i period nege imaju odlučujući uticaj na to koje životinjske i biljne vrste će se trajno nastaniti na nekom području. Nažalost, ne postoji idealan period održavanja koji bi istovremeno odgovarao svim vrstama. Zato svako planiranje nege mora uzeti u obzir koje vrste treba zaštititi i podstaći.

Kako bi se efekti košenja na floru i faunu sveli na minimum, trebalo bi obavljati što manje intervencija na terenu, ali onoliko koliko je potrebno. Odsustvo bilo kakvih mera nege nije opcija, jer bi to dovelo do gubitka staništa za neke važne biljke. Da bi se sprečilo zaraštavanje grmljem, na centralnoevropskim livadama je neophodno bar jedno ili dva košenja godišnje. Izuzetak su neke siromašne livade, kod kojih je dovoljno košenje jednom na dve ili tri godine. Na zemljištima bogatim hranljivim materijama, potrebno je prvo obaviti dva do tri košenja i ukloniti pokošenu masu.

Što se tiče perioda nege, važno je posvetiti veću pažnju cilju i vrstama koje se žele podstaći. Sledeće tačke treba uzeti u obzir:

• Prvo košenje mora biti završeno pre početka vegetacionog perioda, tj. do sredine marta, kako se ne bi uznemiravale ptice koje gnezde na zemlji.

• Površine bogate cvećem trebalo bi kositi tek kada je većina biljaka, a najmanje 50%, uvenula i kada su semena već otpala.
• Ako je broj insekata veliki, košenje treba obaviti rano ujutru ili kasno uveče, kada insekti koji traže nektar još nisu aktivni ili su se već povukli. Insekti su takođe manje aktivni tokom hladnijih ili vetrovitih dana i kada je nebo oblačno.
• Kako bi se zaštitile ptice i divlje životinje, prvi koš treba, ako je moguće, odložiti do sredine jula.
• Najbolji način za zaštitu divljih životinja je da se dan pre košenja provede “izganjanjem” životinja po terenu i ostavljanjem mirisnih tragova.
• Odlaganje košenja ka letnjem periodu pozitivno utiče na biljke, insekte i pauke.
• Kasno košenje u jesen je idealno za ptice, sisare, vodozemce i gmizavce. Treba, međutim, imati na umu da veoma kasno košenje može negativno uticati na biljni biodiverzitet.
• Košenje van vegetacione sezone se ne preporučuje, jer pokošena trava neće biti uklonjena, a životinje će biti uznemirene u svom zimskom snu.

Košenje u dobrom pravcu

Smer košenja je od ključnog značaja za zaštitu životinja i insekata tokom košenja. Stručnjaci iz AS-Motora preporučuju košenje od centra površine ka ivicama (slika 1). Na taj način životinje u području bivaju potisnute ka ivici i mogu pobjeći uz zaštitu vegetacije. Isto važi i za košenje u trakama (vidi sliku 2). Da bi se zaštitile životinje na zemlji i insekti koji padaju, uvek se mora održavati visina košenja od najmanje osam centimetara.

Nemojte kositi sve od jednom

Da se ne bi uništavali vredni stanišni i skrovišni prostori, treba izbegavati masovno i istovremeno košenje. Umesto toga, ne pokošene površine treba sačuvati kao mesta za bežanje i sklanjanje životinja. Pored toga, pod-populacije flore mogu se dalje razvijati bez ometanja i potom ponovo naseliti pokošene površine. Ove takozvane stare trake trave treba idealno da budu dimenzija 10 x 50 metara i ne smeju se kositi do naredne godine. U zavisnosti od mogućnosti i cilja zaštite, 10 do 20 procenata površine treba ostaviti ne pokošenim. Preporučuje se princip pomeranja i rotiranja neokošenih traka prilikom košenja površina po sekcijama (slika 3). Ako, s druge strane, cela površina mora ili treba biti pokošena u roku od dve nedelje, preporučuje se tzv. košenje u trakama ili mozaik (slika 4).

Zaključno, gore navedene preporuke su relativno jednostavne za primenu u ekološki orijentisanom uređenju pejzaža i idealno bi trebalo da postanu standard. Iako ne postoji univerzalna zaštitna nega za sve životinje, postoji mnogo malih poboljšanja koja se mogu ostvariti ukoliko se poštuju navedeni principi, a ta poboljšanja mogu značajno povećati preživljavanje populacija.